06 Mar Kako Negovati Takmičarski Duh kod Dece
Dugo očekivano u životu svakog deteta, prvo školsko zvono ne podrazumeva promene samo za mališane. Za roditelje, potpuno novi period u dečijem odrastanju znači odabir škole, upoznavanje sa nastavnicima, usvajanje novog rasporeda i novih pravila, ali i uključivanje u druge, vannastavne aktivnosti. Ponude su razne – školice jezika, časovi klavira, glumačke sekcije ili sport. Svaku treba proceniti pažljivo, izvagati njihove prednosti i mane, i odlučiti se za onu koja najviše doprinosi dečijem razvoju, na koju će se dete najlakše prilagoditi i koja će, na duže staze, imati najplodonosniji učinak na njegovo dalje odrastanje.
Sport, toliko omiljen među decom zbog svoje fizičke, aktivne prirode koja im omogućava izgaranje suvišne energije, kao i priliku da što više vremena provedu na širini terena, okruženi velikim brojem vršnjaka, samo polovično može odgovoriti na potrebe dece ovog uzrasta. Dok atletske discipline hrane njihovo telo, pravilno ga razvijajući i jačajući, škola hrani njihov mozak, pružajući mu neophodne vežbe za dalje sticanje znanja i umenja. Zajedničkim snagama, školske i vannastavne, sportske aktivnosti ostvaruju jedinstvo kognitivnog i socio-emocionalnog vaspitanja. Dok jedno utiče na drugo, učionica i sportski teren zajedno neguju dečiji takmičarski duh i održavaju ga zdravim.
Saigrač ili Suparnik?
Iako dečije sklonosti ka stalnom međusobnom nadmetanju kod nekih roditelja nailaze na brigu a kod drugih na podršku, takmičarski duh, ukoliko je umeren i kontrolisan od strane odraslih, detetu može doneti više dobra nego zla. Istraživanja, kao i uvek, ukazuju na različite načine na koje deca reaguju na takmičarsku atmosferu, uvek u zavisnosti od temperamenta, darovitosti i uzrasta. Poznato je, takođe, da takmičarska nastrojenost nije urođena, već stečena karakteristika. Kod najvećeg broja dece ona se ne javlja do pete godine života, i prouzrokuje probleme u adaptaciji na socijalno okruženje do osme ili devete godine, kada se dete konačno prilagođava na rad u grupi i uči da prihvata poraz.
Sa razlikom u temperamentu dolaze i razlike u prilagođavanju na takmičarske situacije. Neka će deca pod pritiskom trijumfovati, dok će se neka povući. Na roditeljima je, kao i na vaspitačima, da dečije individualne mogućnosti procenjuju; shodno tome da je takmičarski duh kod dece osetljiv i često nezdrav (pa i opasan), na prirodno takmičarski nastrojeno dete ne treba vršiti dodatan pritisak. Sa druge strane, buđenje ovog duha kroz ohrabrivanje introvertne dece da pokažu svoje potencijale svakako je delotvorno. Dečije takmičenje je velika odgovornost, kako za roditelje dece-pobednika, tako i za roditelje dece koja gube. Kakva god sportska disciplina bila u pitanju, ishodi takmičenja su uvek jasni, i pobednik je uvek jedan. Pobeđivanje, kao i gubljenje, mora biti pažljivo propraćeno od strane odraslih, od kojih, na kraju, i zavisi na koji će se način dete nositi sa svojim dostignućem. Na taj način, takmičenje postaje vaspitno sredstvo, povod za donošenje pouke i sticanje iskustva. Usmereno na pravi način, ono razvija sposobnost brzog donošenja odluka, samokontrole, discipline i sazrevanja.
O Prednostima i Manama
Razvijanje takmičarskog duha kod dece je jedan od najdelikatnijih poduhvata u vaspitno-obrazovnom procesu. Nesumnjivo, on ima svoje prednosti i omogućuje deci da kroz iskustvo nauče kako da se nose sa velikim životnim iskušenjima i razumeju dinamiku između trijumfa i poraza. Kroz takmičenje, deca nadrastaju svoje sposobnosti, usvajaju veštine i razvijaju kogniciju i koordinaciju. Na taj način, takmičenje podstiče rast i motiviše dete da napreduje i dosegne cilj. Dete kroz nadmetanje prepoznaje svoje mogućnosti i ograničenja, i dobija podstrek da ih unapređuje. Kroz planiranje, ono uči o realnim i nerealnim ciljevima, čime razvija sposobnost samoprocenjivanja i analiziranja okoline. Ako gubi, dete usmeravano poukama odraslih spoznaje poraz i načine na koje se on prevazilazi. Uz to, ono doznaje pravila igre i njihovu važnost, oslobađa se pred auditorijumom i, konačno, uči kako da sarađuje sa drugima na putu ka kolektivnom cilju.
Ipak, svoje potencijale za podsticanje i motivaciju takmičarski duh ne može ostvariti bez supervizije odraslih. Ukoliko je u svojim sklonostima ka nezdravom nadmetanju dete prepušteno sebi ili ukoliko se one neosnovano podstiču, takmičarski duh može ostaviti posledice na razvoj njihovog mentalnog zdravlja. Ako detetu nije dopušteno uživanje u svakom novom dostignuću, pobeda nije cilj vredan truda. Osim toga, preterano kompetitivno ponašanje može dodatno nauditi detetu ukoliko dovede do fizičkih povreda ili psihičkih trauma, ukoliko je dete pod stalnim pritiskom da pobedi po svaku cenu, ukoliko ono, usput, potkopava dečije samopouzdanje i osećaj vrednosti, ili, sa druge strane, kod deteta umanjuje empatiju i brigu za saigrače ili suparnike.
Prvi Trening
Do trenutka kada prvi put sedne u školsku klupu, dete prolazi kroz različite faze oformljenja identiteta, od kojih je većina na narcistički način usmerena ka sebi. Nakon bitke za ostvarivanje autonomije koja, ukoliko je uspešno privedena kraju, kod deteta uspostavlja prve korene samopoštovanja, ponosa i volje, dete počinje da pokazuje inicijativu, teži postignuću i ličnoj svrsishodnosti. Paralelno sa razvojem inicijative u šestoj godini života javlja se i osećanje savesti. Od sedme od dvanaeste godine, kada se dete prilagođava novim, od strane škole organizovanim aktivnostima, dete usvaja odgovornost i raste kao društveno biće, razvijajući se dalje na socio-emocionalnom planu. U ovom periodu, kako školski sistem i predviđa, dete je spremno na napredovanje kroz takmičarsku atmosferu. Do tada, ono prevazilazi svoju narcističku fazu, ili kod neke dece, fazu introvertnosti, i stiče strpljenje i razumevanje bitno za rad u grupi.
Zbog tako specifične psihiološke slike na ovom uzrastu, roditelji se podstiču da decu upoznaju sa vannastavnim aktivnostima uporedo sa polaskom u školu. Sama po sebi, nastava je u ovom periodu često organizovana po principima takmičenja i saradnje, čime deci pomaže da pravila grupne dinamike usvoje, njima se prilagode i kroz njih dođu do željenog cilja. Individualno takmičenje, razvijeno vaspitanjem u porodici, a kasnije i vaspitanjem u školi kroz pohvale i ocene, pozitivna je pojava jedino ako ne pređe granicu empatije, kada se takmičari služe svim, pa čak i nedozvoljenim sredstvima. Granica empatije, ipak, kao i sportsko ponašanje, usvajaju se od samog početka, u sigurnosti porodice.
Takmičenje sa Sobom, Uspeh i Neuspeh
Ma koliko promišljeni kao roditelji bili, instinkti nas često navode da decu krijemo od neuspeha, želeći da ga upoznaju što kasnije. Negativne posledice koje preterana pažnja i prezaštićenost mogu prouzrokovati sasvim su jasne. Sa otvaranjem ka društvu koje neminovno dolazi uz školovanje, dete treba i mora biti upoznato sa obema stranama medalje. Poznavanje postignutih rezultata je veliki podsticaj, isto kao što su uspeh i neuspeh značajni činioci daljeg napredovanja. Uopšteno rečeno, prevashodno je uspeh taj koji motiviše na dalji rad i trud; on kod dece izaziva unutrašnju potrebu za postizanjem novih uspeha i stvara pozitivan stav prema procesu takmičenja uopšte. Neuspeh, sa druge strane, naročito ako je repetativan, može biti velika smetnja u napredovanju i na kraju prouzrokovati poremećaje u ponašanju. I jedno i drugo, svakako, ima svoje prednosti i mane.
U reagovanju na uspeh ili neuspeh postoje velike individualne razlike. Ukoliko je svaka od prethodnih razvojnih faza prevaziđena uspešno, deca ovog uzrasta su manje nesigurna; zbog toga, neuspeh na njih često deluje kao pozitivan podsticaj. Kod nesamouverene dece, sa druge strane, neuspeh može skrhati i ono malo vere i samopouzdanja koje tek počinju da stidljivo pokazuju. Da bi se neuspeh savladao i dete pripremilo na smenjivanje pobeda i poraza koje život donosi, roditelj, odnosno vaspitač, mora odigrati odgvornu ulogu. Zbog toga njihovo upoznavanje sa malim neuspesima treba početi u sigurnom okruženju; ukoliko izgubi partiju šaha od člana porodice, dete neće pokazati isti intenzitet nesigurnosti kao pred auditorijumom malo poznatih ljudi. Postepeno, ono će shvatati da gubljenje igre ne znači gubljenje sposobnosti i samopouzdanja. Porodična takmičenja su, sa druge strane, prilika za postepeno uvažbavanje i razvijanje psihičkih i intelektualnih spretnosti koje nadmetanje svake vrste iziskuje. Od roditelja i nastavnika dete treba da nauči osnove poštene igre, kao i sportskog ponašanja, važnost ulaganja napora u cilj i, na kraju, dostojanstvenog pobeđivanja i gubljenja.
U predškolskom uzrastu, pre prve fudbalske utakmice ili plivačkog turnira, dete se treba susresti sa igrama na sreću i strateškim igrama. Prve ukazuju na čestu nasumičnost velikog broja sportskih takmičenja i uče decu da u svoje napore uvek moraju uključiti i spoljne faktore. Druge, poput šaha ili popularnih društvenih igara, jačaju njihovo strateško, apstraktno mišljenje i oštre njihovu kogniciju. Spoznaju uspeha i neuspeha dete treba da iskusi i kroz individualne i kroz ekipne igre. Vaspitna odgovornost, ona koja se prečesto zanemaruje, jeste da se pravila igre postave objektivno i za sve, ne dopuštajući deci da ih zaobilaze zbog svojih godina. Kompetativna etika je uvek jasna – svaki igrač, pa i vaspitač, mora načiniti distinkciju između pravilnog i pogrešnog, kao i između pobede i gubitka.
Sportsko ponašanje uvek podrazumeva podršku i ohrabrenje; ono što metodika preporučuje nastavnicima i naziva saradnički imperativ, delotvorno je sredstvo vaspitanja i u porodici i na terenu. Podsticajno „možeš“ umesto imperativnog „moraš“ čini čuda u dečijoj psihologiji, opominjući decu da u sebi samima pronađu motivaciju za uspeh, jer ona kod svakog postoji.