Društvene Igre i Njihov Vaspitno-Obrazovni Potencijal

Podelite ovu stranu... Share on Facebook4Share on Google+0Share on LinkedIn0Tweet about this on TwitterEmail this to someone

clothespinIscrtana tabla s mnoštvom šarenih kartica i nečim što starija deca tvrde da može kupiti kuću na ostrvu okruženim kristalno plavim morem. Za šestogodišnjaka, sva privlačnost “Monopola” je u beskrajnom šarenilu i nedokučivim pravilima za odrasle. Nešto kasnije, sa prvim ocenama i nešto malo razumevanja za složene odnose koji uređuju veliki, fascinirajući svet, društvena igra donosi zadovoljstvo uspeha u postignuću, druženja i razvijanja moždanih vijuga.

U jednu od partija nesumnjivo će se uključiti i roditelji. Za njih, imaginarni milioni u imaginarnim nekretninama ostaviće osećaj trenutnе ushićenosti i jedno važno pitanje – mogu li simulirane strategije povoljno uticati na decu, i kako?

Neke od koristi društvenih igara su više nego očigledne – deca u njima učestvuju sa puno užitka, provodeći, pritom, nekoliko sati okružena porodicom ili vršnjacima. Kao dodatak, naučnici nude pregršt stručnih, argumentovanih zaključaka.

Upijajući Um

Konstruisane tako da privuku veliki broj dece, društvene igre intrigiraju igrače svih uzrasta. Ma koliko složene bile, njihovo prisustvo u životu onih najmlađih je, ipak, važno. Činjenica da društvene igre promovišu svoje “od 7 do 77” slogane, pozivajući čitave porodice da u njima učestvuju zajednički, deleći smeh, trikove i iskustva, takođe nije slučajna. Zainteresovano bojama i oblicima, šestogodišnje dete će strpljivo sedeti u krilu svojih starijih rođaka i posmatrati igru. Vremenom i pažljivim promatranjem ono će početi da uočava obrasce i povezuje udaljene informacije.

maria-montessori-02Prvi period dečijeg razvoja, koji po mišljenju Marije Montesori traje od rođenja do šeste godine, odlikuje se dečijom usmerenošću na sebe koju odrasli rado nazivaju egocentričnošću. Samousmerenost, kako bi je trebalo nazivati, ima važan zadatak formiranja sopstvene individualne ličnosti. U ovoj fazi, detetova aktivnost sastoji se u čulnom istraživanju stvarnosti, pa dete dodiruje, proba, miriše, čuje i gleda stvaran svet, primajući spoljne informacije koje postaju sastavni deo njihovih umova. Zbog toga, Montesori ovu fazu naziva “periodom upijajućeg uma”. Ne vršeći selekciju impresija koje upija iz okruženja, dete postaje podložno različitim uticajima; na roditeljima je, dakle, da preuzmu ulogu medijatora i detetov upijajući um usmere ka produktivnim sadržajima.

Za Porodičnim Stolom

Kako se činenice iz stvarnog sveta na ovom uzrastu primaju samo faktički, bez analize, procene i razumevanja, šestogodišnjak će se oduševljeno igrati oblicima i bojama. Izbor igara, toliko važan u svim periodima dečijeg razvoja, svakako ne mora i ne treba biti prepušten deci. Brojne edukativne igre za podsticanje njihovih misaonih potencijala prilagođene su prvom, najpraktičnijem periodu njihovog odrastanja. Ipak, to ne znači da se u odabiru igara ne sme ići korak napred; odabir zahtevnijih igara, u koje spada većina društvenih, detetu će, ukoliko je ono za njih na pravi način zainteresovano, otvoriti svet novih kognitivnih relacija. U porodičnom okruženju, kada je strah od poniženja koje neuspeh nosi eliminisan, dete će isprva bojažljivo isprobavati svoje mogućnosti, povlačiti nasumične poteze i postepeno shvatati kako da dostigne protivnika. Što je još važnije, ono će učiti na primeru iskusnijih i motivisano njihovim dostignućima, ponavljati viđene postupke dok oni ne ostvare uspeh. Sve brže, dete će se otvarati ka novim pristupima problemu, usvajajući stvaralačko razmišljanje i izmišljajući svoje lične strategije koje će ga dovesti do pobede.

Na ovom uzrastu, društvene igre potpomažu razvoj socio-emocionalnog razvoja. Igrane po striktno determinisanim pravilima koja obuhvataju i decu i odrasle, one dete uče da razgraničava dobro od lošeg, zalaganje i trud od kršenja pravila. Posledično, društvene igre deluju kao vaspitno sredstvo, upoznavajući decu sa konceptom pobede i poreza, kao i sportskog prihvatanja ishoda. Obična društvena igra poput “Ne ljuti se čoveče” samo svojim naslovom može dati povoda za vrednu lekciju o podnošenju gubitka. Na taj način, društvene igre, bile one namenjene starijima ili ne, kod dece predškolskog uzrasta podstiču brži razvoj analitičkog mišljenja, a budući predviđene za čitavu porodicu, pružaju mogućnost za razvijanje zdravog saradničkog i takmičarskog duha i spontanije integracije u društvene grupe koje ih s polaskom u školu očekuju.

Intelektualni Period

emotional-intelligenceNa školskom uzrastu, od šeste do dvanaeste godine, kada dete stiče osećaj odgovornosti i, makar delimično, preuzima sopstveno vaspitanje u svoje ruke kroz učenje, vannastavne aktivnosti i socijalizovanje sa vršnjacima, mentalne sposobnosti iz prethodnog perioda zamenjene su novim intelektualnim potencijalima. Gledano iz perspektive celokupnog vaspitno-obrazovnog procesa i ukupnog dečijeg razvoja, ova faza je ključna za rascvetavanje kritičkog razmišljanja. U mentalnom smislu, deca poseduju ogromnu moć i sposobna su za veliki mentalni napor i koncentraciju, zapazila je Montesori. Njihova radoznalost je bezgranična, a informacije koje, sada selektovano, primaju iz okruženja dečiji um preoblikuje i povezuje sa onim koje već postoje. Iz tog razloga, dete upoznato sa društvenim igrama u prethodnoj fazi, će u “intelektualnom period”, kako ga Montesori naziva, sa velikom brzinom usvajati i analizirati nova pravila. Dečiji apetit za znanjem je orgoman i ona se ne zadovoljavaju delovima izolovanih informacija, već ih povezuju na sistematski način u celine, ovladavajući logičkim zaključivanjem. Nova mentalna moć podrazumeva zainteresovanost za fukncionisanje okruženja i veza u njemu. A kako se deca postepeno odvajaju od porodičnog okruženja preuzimajući inicijativu, ona, u skladu sa svojim socijalnim bićem, osećaju potrebu za organizovanjem novih društvenih igara i formiranjem grupa u kojima proširuju iskustva novim pravilima.

Za školarce, društvene igre tako dobijaju svoju pravu, intelektualnu vrednost. Strateške igre, poput šaha, dizajnirane su pažljivo, uzimajući u vidu sve aspekte koji bi bili privlačni naročito ovoj ciljnoj grupi. Intelektualno i socijalno privlačne, one stvaraju interaktivnu, izazovnu i takmičarski obojenu atmosferu u kojoj se dete na zabavan način koncentriše na sadržaj i pravila, rešava probleme i uči na greškama. Board games, kako njihov neprevedeni naziv glasi, upućuju na obavezno prisustvo table koja, poput mape uma, potpomaže vizalizaciji misaonih tokova i podstiče strateško razmišljanje kroz predviđanje svojih i tuđih poteza, čime vodi ka razvijanju apstraktnog mišljenja. Društvene igre, kako je njihov naziv kod nas preveden, sa druge strane, u sebe uključuju i obaveznu socijalnu interakciju kao priliku za intelektualnu diskusiju, učenje na primeru i učenje posmatranjem, kao i saradničko rešavanje problema. Elementi ovih igara, mozgalice, zadaci i pitanja, svakako doprinose njihovom edukativnom značaju. Još jedna prednost nad drugim edukativnim igrama je njihova prilagođenost na različite stilove učenja, odnosno različite načine procesuiranja informacija u dečijem mozgu. Za one koji apstraktne koncepte najbolje razumeju na konkretnim primerima, strateške igre predlažu uživljavanje u uloge istraživača, detektiva ili vojskovođe, suptilno prilagođavajući deci složene procese indukcije. Za druge, koji pri rešavanju problema polaze od šire slike, deduktički je sužavajući ka zaključku, društvene igre kroz svoju slikovitost pružaju mnoštvo metafora.

Društvene Igre i Učenje

U cilju boljeg razumevanja vaspitno-obrazovnih ciljeva koje društvene igre ostvaruju, brojna istraživanja su se bavila njihovom strukturom, pravilima i delotvornošću u poređenju sa sistemima učenja u školi koje predlaže metodika nastave. Korelacije koje su pronađene između edukativnih igara i produktivnih školskih časova ukazuju na njihove srodne obrazovne metode, a njihova dalja saradnja bi ih svakako mogla uveliko unaprediti, ukazujući na načine na koje dečiji um pristupa učenju. I zaista, zanimljivo je uporediti strukturu jednog školskog časa, ukoliko on obuhvata najpotentnije metodičke radnje, sa elementima društvenih igara. Takvim poređenjem otrkivaju se obrasci u učenju i uči na koji način deci treba prezentovati nove informacije. Dok metodika nastave, na primer, nakon čitanja lirske pesme ili zapisivanja nove definicije predlaže kratkotrajnu psihološku pauzu koja učenicima pomaže da srede utiske, povežu novo gradivo sa starim ili o njemu još jednom promisle, društvene igre ovu pauzu implementiraju u samu igru, uzimajući u obzir spontanu pauzu koja nastaje pri konsultovanju među saigračima ili objašnjavanju razloga za određen potez. Prvobitno upoznavanje sa novim gradivom vrši se postepeno, od šire slike ka užoj, poput upoznavanja sa pravilima igre. Proveravanje razumevanja gradiva koje još uvek nije naučeno kod društvenih igara se manifestuje kroz sam početak igre, kada saigrači na greškama proveravaju razumevanje pravilnika. Učenje indukcijom, kroz mnoštvo primera, u društvenim igrama se primenjuje na sličan način. Jednom pravilno shvaćeno gradivo, poput pravila igre, u daljoj nastavi se usvaja repeticijom i povezivanjem sa novim informacijama.

Za koju god društvenu igru se dete opredelilo, na roditelju je da proveri njen sadržaj i njene vaspitno-obrazovne potencijale. Na kraju, retke su one koje edukativnom procesu mogu odmoći. U prirodi je svake igre da detetu ponudi ulogu istraživača iz koje će ono opipavati, procenjvati i razumevati svet. Gledano na taj način, razvijanje moždanih vijuga nikada nije bilo zabavnije.