15 Mar Dečija Igra i Sve Njene Vrednosti
„Čovek nije nigde kompletan, osim u igri.“ – J. F. Šiler
Od Ane Frojd i Marije Klajn, preko Marije Montesori i Marve Kolins, grane i grančice psihologije su se usmeravale, svakom decenijom sve intenzivnije, ka fenomenu dečijeg razvoja. Danas, mudri umovi pozivaju odrasle da vole i neguju decu u sebi, čuvajući poneku od draži nevinog doba. Radoznalost, empatija, otvorenost ka svetu i svemu što on pruža samo su neke od njih. Oni koji ih u sebi prepoznaju, postaju umetnici. Promatrajući istoriju, kulturu, antoropologiju i njihovu neizostavnu povezanost, Johan Huazinga o odraslom detetu piše kao o čoveku igre. Homo ludens, kaže on, u srži je svakog od nas i svojom igrom određuje razvoj društva i kulture. Igrom, kao jednom od najkompleksnijih draži detinjstva.
Huazinga je svojim socijalno-antropološkim zapažanjima svakako korak iza moderne psihologije. Uključivši u sebe pedagogiju, razvojnu psihologiju, didaktiku i metodiku, ona je danas više nego ikad okrenuta analitičkom posmatranju dečije potrebe za igrom. Ovu potrebu ona uviđa i uvažava, shvatajući, kroz nju, višestruk značaj igrovne aktivnosti u razvoju deteta. Dečija igra, kao igra duha, danas je u samom fokusu naučnih istraživanja.
Apologija Igre
Organizovano po principu zakona i reda, društvo će uvek biti sklono zabranama. Nesvesno, roditelji i danas ispoljavaju socijalne stigme, gušeći, u ime bezbednosti ili produktivnosti, dečiju slobodu. Slično njima, stručnjaci na polju pedagogije i didaktike dižu glas protiv ustanovljenih vaspitno-obrazovnih vrednosti dečije igre. Edukativni karkater igre je, tvrde oni, paradoksalan i shodno tome, nepostojeći. Igra jeste „delatnost čiji je osnovni smisao i cilj u njoj samoj, u zadovoljstvu, u zabavi koju ona pričinjava, a ne u nekom rezultatu koji bi se njome postizao“ (B. Tadić), na osnovu čega bi se ona lako mogla nazvati besciljnom aktivnošću.
Ovakav pristup fenomenu igre ipak ostaje nepotpun. Ako igrovnu aktivnost dece procenjujemo na osnovu njenih rezultata, onda se najpre mora precizirati njihova priroda. Pomenuti citat upućuje jedino na razloge iz kojih se deca upuštaju u igru, nikako na njenu svrsishodnost. Ako na rezultatima ipak insistiramo, pa, ne treba tražiti suviše daleko da bi oni postali vidljivi. U krajnjoj liniji, njihovo (ne)postojanje svodi se na razliku između duhovnog i materijalnog. Jer, šta je igra ako ne udovoljavanje duhu, njegovo razigravanje i širenje?
Svaka igra je eksperiment, istraživanje u malom, upoznavanje sveta i rešavanje problema koje on pred dete postavlja. „Dok se igra, dete istražuje svet oko sebe i sopstvene mogućnosti, pronalazi i izmišlja nove mogućnosti delovanja u različitim situacijama.“ (E. Kopas-Vukašinović) Dok se igra, dete promatra, stvara i prevazilazi. Igrajući se, dete se razvija.
Razvoj Identiteta, Razvoj Vizije
Funkcije dečije igre danas se razgraničavaju na vaspitno-obrazovne i razvojne. Prve podrazumevaju sticanje znanja, umenja, veština i iskustava; druge upućuju na fizički, kognitivni i socio-emocionalni razvoj. Eto rezultata besciljne aktivnosti! Kao društvo odrasle dece, dužni smo da naše male sledbenike usmerimo ka razvijanju kompletne ličnosti. Vaspitno-obrazovni proces, u kojem učestvujemo svi podjednako, zato mora biti shvaćen kao kontinuitet, kao celina čiji ciljevi i metodi na svakom uzrasnom nivou, od rođenja do zrelosti, moraju biti adekvatni i povezani. Svaki uzrasni nivo je jedna faza razvoja, samosvojna i bitna. Svaka od njih je obeležena osobenom „eksplozijom aktivnosti“, kada dete igrajući se „isprobava sve mogućnosti određene funkcije“ (A. Valon). Igra je tako prirodni, nezaobilazni deo svake od faza razvoja u detinjstvu.
Igrovna Sloboda
Prve godine života, ili prvi period razvoja deteta, koji Marija Montesori vidi kao period od rođenja do šeste godine, ispunjene su igrom. Period se odlikuje ubrzanim razvojem pokretljivosti, koordinacije i komunikacije, koji prati sticanje autonomije i inicijative, kao i rascvetavanje mišljenja. Mašta, kao prvi sudar sa svetom u kojem dete ne razlikuje racionalno od iracionalnog, neposredno vodi istraživanju sebe i okoline kroz igru. Opipavajući stvarnost, dete konačno pronalazi svoje individualno biće.
Pre prvih igračaka, dete se igra svojim pokretima i glasom, podstičući senzomotorne aktivnosti i kontrolu jezika. Igre uloga, u kojima dete glumi, imitira i izmišlja reflektuju način na koji ono vidi i shvata svoje okruženje, uzimajući iz njega prve naznake sopstvenog identiteta. Prva, latentna iskustva se ovde kroz igru kristališu, „sistematizuju i prerastaju u određeno znanje“ (E. Kopas-Vukašinović). Do šeste godine života, dete razvija rane sposobnosti. Svojim formativnim mogućnostima i neposrednim kontaktom sa okolinom, igra podstiče dalji razvoj tih sposobnosti i znači preduslov za postupno usložnjavanje.
U predškolskom uzrastu igra je obeležena slobodom. Ona podrazumeva slobodno organizovanje dece za igru i slobodno, dobrovoljno učešće u igri, dajući deci prostora da istražuju svoju autonomiju i individualnost. Dečija sloboda u igri svakako ne podrazumeva odsustvo mentorstva; uloge roditelja i vaspitača ovde su važne i iziskuju usmeravanje, pomoć i podsticanje. Pod nadzorom tog tipa, dete stiče slobodu i hrabrost da se spontano i kreativno izražava. Usmeravana, igra postepeno postaje edukativna, i pored zadovoljstva koje pruža, ona poboljšava „koncentraciju, usmerenost na cilj i razvija sposobnost za samostalno rešavanje problema“ (E. Kopas-Vukašinović), isto ono samostalno rešavanje problema koje će dete učiniti misaonim, inventivnim i produktivnim.
Zabava, Učenje i Njihovi Zajednički Ciljevi
Od šeste do dvanaeste godine života dete prolazi kroz drugi razvojni period, koji se odlikuje usvajanjem novih odgovornosti, sticanjem samopouzdanja i osećanja lične korisnosti. Što je najvažnije, dete teži novom cilju i pravcu u razvoju. Kako ti vidi Marija Montesori, razvoj se sada usmerava od individualnog ka razvoju socijalnog bića, i od konretnog ka apstraknom istraživanju sveta, uporedo sa postignutim fizičkim i intelektualnim sposobnostima koje se kroz školu ubrzano razgranavaju. Igra je sada takmičarska i plodotvorna, i više nego ikad, okrenuta učenju. Ono što je u prethodnoj fazi bilo edukativno, sada postaje didaktičko, prožimajući se neprestano sa radom i ostvarujući tako svoj puni potencijal.
Smeštena u učionicu, igra je nezamenljiva metoda vaspitno-obrazovnog procesa u nastavi osnovne škole. Rafinirana, usložnjena igra na koju se deca ovog uzrasta podstiču zadržava, neminovno, sve odlike ranih dečijih igara, unapređujući stečene potencijale. Ali njen značaj, ipak, ovde je još potentniji. Ako čas matematike počne igrom brojanja, on postiže višestruke, dugoročne rezultate. Igrovna aktivnost najpre izgara preostale plamičke dečije energije, uvažavajući njihovu potrebu za slobodom pokreta i govora, tako zanemarenu u tradicionalnoj nastavi. Ona zatim raspiruje motivaciju, i to onu unutrašnju, koju pokreće urođena potreba za izazovima i samoaktuelizacijom. Lako je reći detetu šta mu je činiti; podstaći u njemu potrebu za unapređenjem kroz učenje je istinska veština vaspitača. Učenje kroz igru tako stvara zadovoljstvo, zadovoljstvo igre i zadovoljstvo uspeha.
U vezi s tim, igra je u ovom uzrastu usmerena na razvijanje problemskog mišljenja. Sagledavanje problema, iznalaženje rešenja i njegovo konačno prevazilaženje kroz igru je daleko prilagođenije psiho-fizičkim spososbnostima dece ovog uzrasta. Navesti decu na spontano rešavanje problema, omogućivši im pritom zabavu i druženje, ideal je modernog vaspitanja. I na kraju, ali nikako najmanje važno, igra potpomaže neizostavno važan razvoj detetovog socijalnog bića. Empatija, saradnja, pa i takmičarski duh, kao i mentalna i intelektualna disciplina – sve se kod dece postiže razigravanjem.
O Lutkama i Leptirima
Razmišljajući o deci, Marija Montesori je dramatičnu prirodu njihovog razvoja videla kao metamorfozu leptira. „Larva, lutka i odrasli leptir toliko se razlikuju da su međusobno neprepoznatljivi. Na isti način, razlike u svakom periodu ljudskog razvoja toliko su velike da mlada osoba u svakom izgleda kao ponovo stvoreno biće. Svaki od četiri perioda razvoja zasniva se na prethodnom, zbog čega neodgovarajući razvoj u bilo kojem utiče na uspešan završetak svih ostalih perioda.“ Ako dete, kao ponovo stvoreno biće, traži igru kao najspontaniji oblik svog izražavanja, onda je igra od suštinske važnosti za njegov dalji razvoj. Uskratiti detetu igru isto je što i uskratiti mu slobodu samoizgradnje, potrebu za metamorfozom. Od percepcije i pokreta, preko pamćenja i zaključivanja, do društvenosti i kreativnosti, igranje je, poput umetnosti, način na koji se dete sudara sa svetom, prevazilazi njegove otpore i raste iznutra. Uskratiti detetu igru, sledeći metaforu koju je dala Montesori, znači ne negovati mu krila.