01 Mar Da Li Se Velemajstori Stvaraju?
Još davnih sedamdesetih, Bobi Fišer se u istoriju šaha upisao kao najveštiji i najkontroverzniji velemajstor igre. Čudo od deteta, Mocart nad šahovskom tablom, on i danas svojim šampionskim nasleđem nastavlja da odgaja generacije obožavalaca nadmetanja i stoji kao simbol prošle ere ove igre, u kojoj su njene mentalne i psihološke napetosti bile u prvom planu.
Čudo od deteta, termin tako često upotrebljavan za opisivanje mladih šahovskih igrača, postao je daleko kontroverzniji sa pojavom Lasla Polgara i njegovih kćeri, Žuže i Judit. Psihologija ovu fascinantnu decu definiše kao osobe koje svojim intelektualnim i kreativnim dostignućima do desete godine stoje uporedo sa odraslim prvacima, tvrdeći da su ona jako retka. Bobi Fišer, kao i Mocart, sa kojim je velemajstor upoređivan, samo su neki od njih. Bila u pitanju slučajnost ili ne, čuda od dece ostavljaju svoj trag prevashodno na polju matematike, umetnosti, muzike i šaha. Njehova kontroverznost i razlog velikog naučnog interesovanja za ovu decu potiču iz istog pitanja koje često muči i roditelje – može li dete veličinu steći vaspitanjem?
Istraživanja: Dugoročna Radna Memorija kao Intelektualno Oružje
Prva i najzapaženija odlika ovakve dece je, kažu stručnjaci, dugoročna radna memorija. Posebnost ove vrste kapaciteta pamćenja je značajna i leži u njenoj kontradiktornosti. Radna memorija mozga je, zapravo, kratkoročna – ona jeste kapacitet da u glavi operišemo onim informacijama koje su bitne isključivo za problem kojem smo u datom trenutku, ne duže, posvećeni. Na taj način, ona je od male važnosti za naš dalji kognitivni razvoj; jednom upotrebljena, upamćena informacija može se odbaciti. Dugoročna memorija, suprotno prvoj, nudi neograničen prostor za pohranivanje svih onih informacija koje bi nam u nekom trenutku života bile potrebne i koje postaju trajni deo našeg mentalnog potencijala.
Ako se prva plastično može objasniti na primeru pamćenja broja telefona do trenutka njegovog korišćenja ili zapisivanja, druga označava čitav sistem podataka koji čine naše znanje. Uzete zajedno i spojene u mozgu u vidu potencijala koji ima dugoročna radna memorija, one na polju ljudske, naročito dečije inteligencije, deluju zaista natprosečno i danas se nazivaju palatama uma. Palate uma, kažu stručnjaci, a raduju se roditelji, se ne nasleđuju, već grade.
Diskusija: Nasleđe ili Učenje?
Bilo kako bilo, psihologija još uvek vodi živu diskusiju u kojoj je koncept čuda od deteta u žiži interesovanja. Dok neki istražitelji tvrde da se ovakva deca rađaju sa sasvim retkim talentom, drugi ih osporavaju argumentom da neka od njih takav talenat nisu imala od koga da naslede. Ulaganje u dete kroz vaspitanje i obrazovanje, čini se, igra značajnu ulogu, isto koliko i sredina i uslovi u kojima dete raste.
Na primeru Polgarovih kćeri jasno se pokazalo da pravovremeno usmeravanje dečije intelektualne energije kroz učenje i trening vodi ka razvijanju izvanrednih veština i umeća. H. F. Hendl, proslavljeni nemački kompozitor, sa druge strane, školski je primer talentovanog deteta koje je u svojoj unutrašnjoj potrebi da stvara muziku bilo usamljeno – bez podrške roditelja, Hendl je uprkos sredini u kojoj su njegovi napori bili sprečavani, postao majstor barokne muzike. Džoana Rutsac (Joanne Ruthsatz), psiholog univeziteta u Ohaju (Ohio State University), posvetila je čitavu svoju naučnu karijeru posmatranju ove dece.
Prvo čudo od deteta koje je proučavala, dvogodišnji muzički genije koji je osvojio naslovnu stranu Pipl magazina 1990. godine, pokazalo je rezultate najuobičajnije za ovu decu – test inteligencije je očitao nadarenost, ali nikako natprosečnost. Ono što je kod deteta bilo natprosečno, jeste kapacitet radne memorije. U diskusiji koja se već razdvojila na dva surpotna pola – jedan koji zagovara teoriju biološkog nasleđa i drugi koji je demantuje teorijom socijalnih osnova psihičkog života – Rutsac se opredelila za njihovo međusobno dejstvo. Nekoliko faktora, po njenim stručnim nalazima, utiče na izvanredan rad mozga čuda od dece. Uz pomenutu radnu memoriju, parametri njenog istraživanja ukazali su još na fokusiranost na detalje blisku autizmu, povišenu, ali ne natprosečnu inteligenciju i neočekivano, altruizam. Ako se autistična fokusiranost na detalje ne može izvežbati, sve ostale karakteristike, kako je poznato i provereno, mogu se steći.
Ključ: Roditelj i Njegova Uloga
Ono što nas kao roditelje zanima je možemo li doprineti čudesnosti naše dece. Inteligencija i kapacitet pamćenja, na koje se izvrsnost ove dece svodi, još uvek su predmet ispitivanja. Kao mentalna karakteristika, inteligencija je sposobnost, a sposobnost se stiče. Kao i sve druge sposobnosti, ona je, dakle, samo potencijal koji se tokom života treba razviti.
Na taj način, psihologija tvrdi, inteligencija je kombinacija bioloških faktora i razvojne inteligencije, koju oblikuju učenje i iskustvo. Ako verujemo Pijažeu, prvi znaci inteligencije se javljaju krajem prve godine života. Načinivši decu svojim trajnim akademskim i praktičnim interesovanjem, Marija Montesori precizno definiše periode razvoja dečije inteligencije, na osnovu kojih se zaključuje da dete nikada nije previše mlado da prima informacije. Iako njihovo pronicljivo povezivanje u kompleksnije modele mišljenja dolazi kasnije, nakon šeste godine života, i sasvim mala deca mogu biti usmeravana ka sadržajima produktivnim za njihov mozak, čineći ga bržim i, posledično, inteligentnijim. Zaključak je, dakle, na sreću roditelja – da, geniji se mogu odgajati.
Posebna deca zahtevaju posebnu vrstu nege. Ovakva vrsta posvećenosti cilju u velikom broju slučajeva je ekstremna. Odricanje, ohrabrivanje i kontinuirani rad, koji u najdelikatnijim godinama dečijeg razvoja mogu delovati preterano i nametnuto, svakako su neophodni za dostizanje cilja. Ako postoji trik, on nije u isključivoj fokusiranosti na jedno polje razvoja. Uključivanje deteta u veliki broj raznovrsnih vannastavnih aktivnosti i njegovo podsticanje za što sveobuhvatnije širenje svojih mentalnih kapaciteta doprineće njegovom bržem unapređivanju na svakom od pojedinačno odabranih polja.
Ukoliko dete vrlo rano pokaže strastvenost, ili makar interesovanje za neko od njih, njegove unutrašnje porive treba pažljivo osluškivati i pratiti. Primećeni potencijal, na taj način, mora biti pušten da sazri, dok roditelji moraju usvojiti lekciju o razlici između pružanja podrške i arivizma kao nastojanja da se uspe po svaku cenu. Suštinski, prva podrazumeva negovanje i praćenje dečijih ambicija, dok druga diktira iživljavanje sopstvenih ambicija kroz dete. Uz delotvornu podršku, dakle, dete raste uporedo sa svojim sposobnostima. Kada je prvi cilj postignut, uloga roditelja je da dete navede da njegove dalje akcije budu dosledne ostvarenim rezultatima. Uz to, blagovremeno prepuštanje kontrole i donošenja odluka deci nadalje ih razvija ka sticanju odgornosti za sopstvene postupke i samorealizaciji.
Čitav proces, koliko god nagrađujućih iskustava pružao, praćen je žrtvovanjem, težnjom ka perfekcionizmu, anksioznošću i fluktuirajućim samopouzdanjem. Lekcija o uspehu i neuspehu ovde mora biti delotvorna, i navesti dete da obe pozicije prevaziđe na zdrav način. Na kraju, ono vrlo rano mora biti upoznato sa činjenicom da medalje nisu mera ličnosti ni njene humane vrednosti. Čudo od deteta neminovno raste u odraslu osobu, i biće čovek mnogo duže nego velemajstor. Samo uz pravilno vođenje i pametno sjedinjavanje zabave i rada, dete može izrasti u oba.